Šta nauka zna o svesti, a šta još ne možemo da dokažemo: prof. dr Aleksandar Ristić o meditaciji, neuronauci i granicama našeg saznanja

Savremena neuronauka danas može da prati promene u moždanoj aktivnosti tokom meditacije, istražuje neuroplastičnost i sve preciznije objašnjava mehanizme pažnje, emocija i opažanja. Imala sam priliku da o ovoj temi razgovaram sa dr Aleksandrom Ristićem, neurologom i epileptologom iz Centra za epilepsije Klinike za neurologiju Kliničkog centra Srbije, čija profesionalna biografija obuhvata više od dve decenije kliničkog i naučnoistraživačkog rada, kao i usavršavanje u vodećim evropskim i američkim neurološkim centrima, među kojima su univerzitetske klinike u Bonu i Insbruku i prestižna Klivlendska klinika u SAD, gde je dve godine radio na kliničkim i istraživačkim poslovima. Doktorirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, učestvovao u istraživačkim projektima pod rukovodstvom akademika Vladimira S. Kostića, a aktivan je i u radu Društva za neuronauke Srbije i Društva neurologa Srbije.

Neurologija se, između ostalog, susreće sa ljudima kod kojih bolest ili povreda menjaju pamćenje, opažanje, ponašanje, pa i sam doživljaj sopstvenog tela. S druge strane, meditacija polazi od mogućnosti da pažnju i odnos prema unutrašnjem iskustvu razvijamo svesnom praksom. Ta dva pristupa, jedan kroz proučavanje poremećaja moždanih funkcija, drugi kroz neposredno posmatranje sopstvenog uma, otvaraju pitanja koja su me podstakla da naš susret pretvorim u intervju. U razgovoru koji sledi dr Ristić, oslanjajući se na kliničko iskustvo, savremena istraživanja i sopstvenu praksu meditacije, svojim odgovorima istovremeno podseća na važnost naučne preciznosti, ali i na vrednost intelektualne otvorenosti pred fenomenima koje još ne razumemo.

Na nedavno održanom simpozijumu „Svest, snovi, ponašanje“ ste u našem kratkom razgovoru pomenuli meditaciju i mogućnost praćenja promena koje se tokom nje događaju u mozgu. Šta neurologija danas zaista može da izmeri dok čovek meditira?

Manje nego što se obično misli, ali više nego pre dvadeset godina. Ono što merimo nisu misli ni iskustvo, nego njihovi fizički tragovi: električna aktivnost, protok krvi, građa tkiva. Ako bih preporučio jednu knjigu, bila bi to „Meditacija bez glupiranja“ Stivena Lorisa, nedavno prevedena i kod nas. Loris je belgijski neurolog koji je karijeru proveo proučavajući svest kod pacijenata u komi, a do meditacije je došao posle ličnog sloma, ne iz duhovnog interesovanja. U svojoj laboratoriji je snimao mozak Matjea Rikara, biohemičara koji je postao budistički monah. Naslov knjige nije slučajan: Loris je oprezan, i to mi se kod njega dopada.

Šta nauka pokazuje? EEG tokom meditacije beleži ritmove opuštene ali budne pažnje. Kod ljudi kao što je Rikar zabeležena je i neobično jaka gama aktivnost, koju vezujemo za intenzivnu svesnost, ali to je šačica izuzetnih ljudi, ne neko ko meditira dvadeset minuta dnevno. Magnetna rezonanca pokazuje utišavanje mreže podrazumevanog režima (engl. default mode network), sistema koji radi kad um luta, kad mislimo o sebi, o prošlosti i budućnosti. To se poklapa sa onim što meditanti sami opisuju: manje „prežvakavanja“, više prisutnosti. Merimo i puls, disanje, hormone stresa, i to su možda najpouzdaniji nalazi. Ono što ne možemo da izmerimo je ono što meditanta zapravo zanima: kakvo je to iskustvo iznutra. Loris to poredi sa treningom: možemo izmeriti puls i mišiće, ali ne i kako je trčati. Govorim to i kao neko ko sam meditira, amaterski, i ko zna koliko je razlika između onoga što bih očitao na aparatu i onoga što sedi na jastuku.

Imamo li dovoljno pouzdanih istraživanja da možemo govoriti o dugoročnim neuroplastičnim promenama?

Dovoljno da kažemo da se nešto događa, ali manje nego što se tvrdi. Mozak se menja sa svakim učenjem: londonski taksisti imaju veći hipokampus, muzičari drugačiju motornu koru. Ako neko godinama vežba pažnju, bilo bi čudno da mu se mozak ne promeni. Pitanje je da li su promene trajne i da li stoje iza onoga što ljudi osećaju.

Iz jedne studije sa šesnaest učesnika nastala je priča da „osam nedelja meditacije menja mozak“. Kada je 2022. laboratorija Ričarda Dejvidsona, dakle ljudi koji su meditaciju i uveli u nauku, to ponovila sa više od dvesta učesnika, nije našla nikakve strukturne promene. Ljudi su se osećali bolje, ali mozak na snimku nije izgledao drugačije. Promene se vide tek kad se ljudi prate mesecima, i tada su različite za različite vežbe, kao kod svakog pravog učenja. Poštena poruka: posle dva meseca ćete verovatno spavati bolje i biti mirniji, ali promene na snimku traže mesece i godine, kao svaka veština. Meni to zvuči verodostojnije od priče o osam nedelja.

Meditacija obuhvata veoma različite prakse: od usmeravanja pažnje na dah do otvorenog posmatranja iskustva ili praksi koje potiču iz različitih kontemplativnih tradicija. Da li neurologija te prakse može posmatrati kao jedno stanje ili u mozgu zapravo govorimo o različitim procesima?

Ne može, i oko toga se istraživači slažu. Reći „meditacija“ je kao reći „sport“: plivanje i šah su oboje sport, ali telo im ne reaguje isto. Prva grupa su prakse usmerene pažnje: um se drži za dah i vraća mu se svaki put kad odluta. U mozgu su aktivni sistemi za kontrolu i praćenje grešaka, i vidi se ciklus koji svaki početnik zna iznutra: um odluta, primetimo, vratimo pažnju, pa opet. Kod iskusnih taj ciklus traži sve manje napora. I ovo je Loris odlično dokazao ispitujući mozak Rikara.

Druga su prakse otvorenog posmatranja, gde se sve što dođe, misao, zvuk, senzacija, samo registruje i pusti. Tu je manje kontrole odozgo, više aktivnosti u insuli (deo mozga koji je sakriven i zato zove se ostrvo na latinskom), koja prati stanje tela. Kao razlika između reflektora i ambijentalnog svetla.

Najjači dokazi su u psihijatriji: meditacija kod ponavljanih depresija smanjuje rizik od nove epizode otprilike koliko i antidepresivi

Treća su prakse saosećanja, koje angažuju sisteme za emocije i vezanost. Meta-analiza 78 studija potvrdila je da svaka grupa ima svoj obrazac u mozgu. Zajedničko im je vežbanje sposobnosti da primetimo šta nam um radi dok to radi. Kao neko ko praktikuje, znam da je razlika između brojanja daha i otvorenog sedenja očigledna iznutra, pa me ne čudi što je vidi i aparat.

Može li meditacija imati mesto u neurologiji kao klinička praksa, i ako može, za koja stanja danas postoji dovoljno dokaza da lekar o njoj može ozbiljno razgovarati sa pacijentom?

Može, kao dodatak, ne kao zamena. Najveći pregled studija zaključio je da meditacija umereno pomaže kod anksioznosti, depresije i hroničnog bola, a da za ostalo dokazi nisu dovoljni ili ne pokazuju da je bolja od, recimo, fizičke aktivnosti.

Najjači dokazi su u psihijatriji: meditacija kod ponavljanih depresija smanjuje rizik od nove epizode otprilike koliko i antidepresivi. U neurologiji je skromnije. Kod hroničnog bola u leđima je jednako efikasna kao psihoterapija. Kod migrene ne smanjuje broj napada, ali smanjuje koliko bol upravlja životom, što pacijentima često znači više. Kod multiple skleroze pomaže kod zamora i raspoloženja, kod epilepsije postoji nekoliko malih ohrabrujućih studija, i to je sve.

Dve stvari bih istakao kao lekar. Meditacija nije bezazlena: otprilike svaki dvanaesti čovek u studijama prijavi neprijatna iskustva, i kod ljudi sa traumom ili psihozom treba biti oprezan. I najviše vredi tamo gde pacijent živi sa nečim što ne možemo ukloniti: ne leči bolest, ali menja odnos prema njoj. Za neurologiju, koja ima mnogo hroničnih bolesti i malo lekova koji ih izleče, to je dovoljno.

Meditacija često menja naš doživljaj vremena: nekoliko minuta može delovati veoma dugo ili veoma kratko. Takođe se menja osećaj prostora, čula postaju receptivnija a meditanti svedoče i o slikama i vizijama koje imaju tokom meditacije. Znamo li šta se tada događa u mozgu?

Delimično, i tu treba biti skroman.

Vreme je najjasnije. Mozak nema sat; trajanje gradi iz pažnje i pamćenja. Kad je pažnja sva u sadašnjem trenutku, vreme se razvlači. Kad je um miran i ne stvara nova sećanja, pola sata se posle čini kao nekoliko minuta. Ništa misteriozno, isto se dešava kod dosade i odmora.

Prostor: deo temene kore koji stalno računa gde se telo završava a svet počinje utišava se u dubokoj meditaciji. Otud osećaj da granice tela nestaju.

Čula: mozak inače brzo prestane da registruje ono što se ponavlja, ali kod zen-monaha je još šezdesetih zabeleženo da svaki ponovljeni zvuk obrađuju kao prvi. To je svežina opažanja o kojoj meditanti govore.

Vizije su mi najmanje jasne. Kad spoljni unos opadne, mozak ga dopunjava sopstvenom aktivnošću, kao u mračnoj sobi. Deo toga je i blaga pospanost, što svaki iskren meditant zna. Ne bih ih ni precenjivao ni omalovažavao: pokazuju da je opažanje proizvod mozga, a ne prozor u svet.

Ako meditacijom možemo svesno da utičemo na pažnju, emocije i način na koji doživljavamo sopstvene misli, koliko smo zapravo sposobni da menjamo način na koji naš mozak oblikuje naše iskustvo stvarnosti?

Manje nego što obećavaju knjige o samopomoći, ali više nego što bih kao mladi lekar verovao. Mozak ne prikazuje stvarnost, nego je konstruiše iz oskudnih signala čula. Taj mehanizam meditacija ne menja: iskusni meditant i dalje vidi optičke iluzije i dalje ga boli kad se opeče. Menja se odnos prema onome što mozak proizvede. Kod iskusnih meditanata bol se registruje jednako, ali su regioni koji ga tumače kao pretnju mirniji, pa je manje neprijatan. Budisti to zovu drugom strelom: prva je događaj, druga naša priča o njemu, i meditacija radi na toj drugoj. Temperament i životna istorija ostaju. Ali razmak od pola sekunde između podražaja i reakcije, u kome čovek može da bira, nije mala stvar. To je ono što se realno dobija, i dovoljno je da promeni kako se živi, ako ne i kako se vidi.

Danas postoje i pristupi prema kojima mozak ne mora nužno da ‘proizvodi’ svest, već bi mogao da bude neka vrsta njenog prijemnika ili posrednika. Postoji li eksperiment koji bi mogao da razlikuje mozak kao izvor svesti od mozga kao njenog ‘prijemnika’?

Ideja je stara, još je Vilijam Džejms govorio o mozgu kao prenosniku. Problem je što se slaže sa istim nalazima kao i suprotna: udarac u glavu menja svest, jedni kažu da je oštećen generator, drugi da je oštećen radio. Dok obe predviđaju isto, eksperiment ih ne može razdvojiti, a to je slabost te teorije, ne snaga. Hans Berger koji je otkrio EEG je inicijalno bio uveren u telepatiju i to je bio inicijalni okidač da počne svoje istraživanje. Lično se kasnije uverio da za to nema dokaze.

Razmak od pola sekunde između podražaja i reakcije, u kome čovek može da bira, nije mala stvar

Jedan test ipak postoji. Ako svest nije proizvod mozga, trebalo bi da opaža nešto proverljivo dok mozak ne radi. Studija AWARE je zato u bolnicama postavljala skrivene slike na police vidljive samo odozgo i pitala preživele od srčanog zastoja šta su videli. Niko ih nije opisao. Loris se i sam bavio iskustvima bliskim smrti i sve što je našao ukazuje da ih pravi mozak u nevolji, a ne mozak koji se isključio. I još nešto: pokvaren radio šumi ili utihne, ali ne menja sadržaj emisije. Mozak, oštećen na tačnom mestu, uklanja tačno određeni deo iskustva: prepoznavanje lica, osećaj da je ruka moja. Prijemnik koji tako precizno oblikuje sadržaj teško je razlikovati od izvora. Pošteno je reći i da ne znamo zašto bi aktivnost neurona uopšte bila praćena doživljajem. To ostaje ma koju sliku izabrali.

Ako bi mozak bio neka vrsta filtera ili posrednika svesti, a ne njenog izvora, kakav dokaz bi neurologiji bio potreban da takvu mogućnost uopšte počne ozbiljno da razmatra?

Isti kao za svaku hipotezu: predviđanje koje se razlikuje od onoga što već očekujemo i koje preživi proveru. Teorija koja samo drugačije tumači postojeće nalaze ne traži od nauke ništa, pa joj nauka ništa ni ne duguje. Konkretno: proverljiva informacija stečena dok mozak dokumentovano ne radi, uz EEG zapis, a ne po sećanju. Ili sistematski snimljena terminalna lucidnost, kad se umirućem sa demencijom na sat-dva vrati bistrina; za sada postoji samo u pričama. Ovaj prag nije neprijateljstvo. Prešla ga je i ideja da pacijent u vegetativnom stanju može biti svestan, kad su Loris i Ejdrijan Oven pokazali da takvi pacijenti na zahtev zamišljaju tenis i time pomeraju iglu na skeneru. Nauka ume da promeni mišljenje. Samo traži razlog.

Da li je neurologija istraživala razliku između mozga tokom meditacije i tokom molitve? Ako obe prakse mogu da dovedu do duboke usmerenosti, smanjenja spoljašnje pažnje i promene subjektivnog iskustva, da li mozak ‘zna’ da li čovek meditira ili se moli?

Ne zna šta se to zove, ali zna šta se radi. Endrju Njuberg je pre dvadesetak godina snimao budističke meditante i franjevačke monahinje u kontemplativnoj molitvi i dobio gotovo isti obrazac. Kad se čovek duboko usmeri, mozgu je svejedno na šta. Ali molitva nije jedno. Kad su danski istraživači snimali vernike u ličnoj molitvi, u razgovoru s Bogom, aktivirali su se regioni za socijalno razumevanje, isti kao kad razgovaramo s drugim čovekom. Napamet naučena molitva ih nije aktivirala. Kontemplativna molitva liči na meditaciju, a razgovorna na odnos. Sve su to male studije, uz ograđivanje da snimak pokazuje šta mozak radi, a ne kome se obraća.

Nauka ume da promeni mišljenje. Samo traži razlog.

Da li ste tokom godina proučavanja mozga nailazili na fenomene zbog kojih Vam je svest postala manje misteriozna ili Vas je upravo neurologija uverila koliko je misterija zapravo velika?

I jedno i drugo. Kad godinama gledate kako se svest lomi, pacijenta koji ne prepoznaje sopstvenu ruku, koji ne vidi levu polovinu tanjira, koji posle moždanog udara tvrdi da je zdrav, prestanete da mislite o svesti kao o nečemu jedinstvenom i nedeljivom. Sastavljena je iz delova, i svaki može da otkaže. U tom smislu je manje misteriozna nego što sam mislio kao student.

Ali jedno pitanje nijedan snimak nije ni okrznuo: zašto bi bilo šta od toga bilo praćeno doživljajem. Zašto aktivnost neurona nije samo aktivnost, nego i nešto što se oseća iznutra. Tu je misterija veća nego što sam slutio. Ako ostane jedna poruka, neka bude ta: što više o mozgu znamo, to je važnije biti iskren o tome šta ne znamo.

Pročitaj i: Dr Katarina Pavlović: Svest ne možete posmatrati samo kao medicinski fenomen

Tekst i foto: Jasmina Stojanović / Ilustracije: redakcija